Kei Nišikori završio je profesionalnu karijeru porazom od Frensisa Tijafoa 6:4, 6:4 u prvom kolu Japan opena u Tokiju. Nekadašnji četvrti igrač sveta izabrao je domaći turnir za poslednji nastup i dobio oproštaj pred publikom koja ga je pratila skoro dve decenije. Rezultat nije promenio značaj večeri. Nišikori je zatvorio karijeru sa 12 ATP titula, finalom Ju-Es opena i olimpijskom bronzom, kao najuspešniji azijski teniser muške konkurencije.
Tijafo je u meč ušao kao osmi igrač sveta i nije mogao da igra samo ulogu gosta na ceremoniji. Servirao je dovoljno sigurno, napadao kraće lopte i u oba seta napravio po jedan odlučujući brejk. Nišikori je pokazao prepoznatljivo rano hvatanje lopte i nekoliko brzih promena pravca, ali nije uspeo da napravi niz kojim bi vratio rezultat. Publika je ipak nagradila svaki dobar poen i produžila osećaj oproštaja.
Karijera koja je promenila sliku azijskog tenisa
Nišikori je 2014. stigao do finala Ju-Es opena, pobedivši Novaka Đokovića u polufinalu. Time je pokazao da igrač iz Japana može da se bori za najveći trofej u eri izuzetno jake konkurencije. Njegov uspeh povećao je interesovanje za tenis u Aziji i dao mlađim igračima vidljiv primer. Nije osvojio grend slem, ali je konstantno igrao završnice i pobeđivao članove velike trojke.
Njegova najveća prepreka bile su povrede. Brz stil, nizak položaj i eksplozivna promena pravca opterećivali su telo, a duge pauze prekidale su ritam kad god bi se vratio blizu vrha. Nišikori je više puta ponovo gradio rang kroz manje turnire i kvalifikacije. Sama sposobnost da se vrati posle operacija i ponovo pobeđuje na ATP nivou govori o disciplini koja se ne vidi samo kroz trofeje.
Bronza na Olimpijskim igrama u Riju 2016. ima posebno mesto jer je u meču za medalju pobedio Rafaela Nadala. Predstavljanje Japana uvek je nosilo dodatnu težinu, a Nišikori je bio jedno od najprepoznatljivijih lica zemlje na globalnoj sportskoj sceni. Dve titule u Tokiju dodatno su povezale njegovu karijeru sa domaćom publikom, zbog čega je izbor poslednjeg turnira imao jasnu simboliku.
Oproštaj ne briše takmičarski karakter
Iako je znao da je to poslednji nastup, Nišikori je pokušao da pripremi meč kao svaku drugu profesionalnu obavezu. Emocije su ipak bile neizbežne. Igrač mora da se fokusira na servis i sledeći poen dok istovremeno oseća da se svaka promena strana dešava poslednji put. Takva situacija objašnjava zašto oproštajni mečevi retko pružaju potpuno normalan takmičarski ritam.
Japanski tenis sada mora da nastavi bez igrača koji je dugo nosio najveći deo pažnje. To otvara prostor novoj generaciji, ali i otkriva koliko je teško ponoviti njegov nivo. Nasleđe se ne meri time da li će se odmah pojaviti novi broj četiri, već brojem dece koja su počela da treniraju i sistemom koji može da ih podrži. Nišikori može da doprinese iskustvom čak i ako ne izabere formalnu trenersku ulogu.
Poraz od Tijafoa zatvorio je statistički deo karijere, ali nije umanjio njen domet. Nišikori je spojio brzinu, precizan bekhend i hrabrost da igra rano protiv snažnijih rivala. Bio je finalista grend slema u najtežoj mogućoj eri i više puta se vraćao posle povreda. Tokio mu je dao prikladan kraj: ozbiljan meč, snažan protivnik i publiku koja je razumela da se oprašta od najvažnijeg japanskog tenisera. Oproštajna ceremonija omogućiće Nišikoriju da se publici obrati bez pritiska sledećeg meča. Za sportistu koji je dve decenije planirao život po turnirima, prelazak u novu rutinu može biti zahtevniji od poslednjeg poraza. Vreme će pokazati da li želi rad sa mladima, ulogu ambasadora ili mirniji život van terena. Šta god izabere, njegova karijera već je promenila očekivanja japanskog i azijskog tenisa.